DiGiTaLNi KuVaR

Ovo je ozbiljno pitanje, i pre nego pređemo na sam rad sa video moramo napraviti malu pripremu za rad sa digitalnim videom. U ranijim vremenima je bilo još mnogo bitnije, dok se danas napredovanjem tehnologije hard diskova i operativnoh sistema sve manje pominje, no ipak je vrlo važno. Da nebi ulazili u veliku teoriju odmah da kažemo da se hard diskovi namenji video primenama obavezno formatizuju kao NTFS. FAT32 način particionisanja (a FAT pogotovo) je ograničavajaći faktor jer se tako ne može dobiti fajl veći od 4GB (zapravo ograničenja su još i veća) a ako uzmemo u obzir da jedan sat videa u AVI DV formatu zauzima 14GB onda shvatamo da je to veliki problem. Dakle, da ne biste imali problema particije koje ste namenili radu sa videom obavezno formatizujte pod NTFS fajl sistemom.
Kako da saznate pod kojim sistem su formatizovane partcije na računaru? Jednostavno. Uradite dvoklik na ikonici My Computer i kad vam se otvori sadržaj My Computera-a, desnim dugmetom miša klikneta na ikonicu hard diska i izaberete opciju Properties.



Kao rezultat ćete dobiti informacije vezane za tu particiju:

• ime particije
• tip particije
• fajl sistem pod kojim radi partcija (a to je ono što sad tražimo)
• koliko je prostora zauzeto
• koliko je prostora ostalo slobodno za korištenje

Na prikazanoj slici vidite da:

• se logički disk “D” disk odaziva na ime “WORK”
• da je to lokalni disk
• da je formatizovan pod NTFS fajl sistemom (i samim tim je pogodan za rad sa video fajlovima)
• ali da je partcija relativno mala u današnje vreme i iznosi 39GB a da je slobodno samo 3GB

isto tako za drugi disk vidimo da:

• mu je logičko ime u sistemu “I”
• da mu nije dato neko posebno ime
• je to lokalni disk
• da je fajl sistem na njemu FAT32 i samim tim nije pogodan za rad sa videom
• da je ukupna veličina diska 60,9GB a da je slobodno 56,3GB

Upozorenje!

Moram unapred da vam istaknem, da naredna operacija ma kako jednostavna bila jednom kad se izvrši ne može da se vrati unazad, dakle nema opcije “undo” (barem ne na jednostavan način) zato zahteva puno pažnju.

Postoje komerciajlni programi (recimo PowerQuest-ov Partition Manager) za rad sa hard diskovima koji omogućavaju da se konverzija iz FAT32 sistema u NTFS “u letu” tj. program će sam presložiti sve kako treba a vama samo ostaje da sačekate da se sve to izvrši. Ako je disk velik i skoro pun ova operacija zna da traje i više sati. Naš predlog zahteva malko više rada ali ćete biti sigurni da ste sve dobro uradili a imaćete i urađen bekap vama važnih fajlova.

• Snimite sve vama bitne fajlove sa diska koji želite da preformatizujete u NTFS sistem.
• Prekontrolišite DVD medijume, da li je sve dobro snimljeno
• Kada ste sigurni da ste sačuvali sve što vam treba možete da pređete na sam proces formatizovanja
• Izaberite particiju koji želite da formatizujete (nemojte da pogrešite jer prilikom formatizovanje briše se celekopni sadržaj izabrane partcije)
• Kliknite desnim dugmetom na izabranu particiju i izaberite opciju – FORMAT

• Sada ostaje da kod opcije – File system izaberemo – NTFS
• Kod opcije Volume label treba da upišemo kako želim da nam se zove ova partcija (u mom slučaju to je “Video DISK_60GB”

Kad smo to završili treba još samo da kliknemo na dugme Start i sačekamo par minuta i disk će biti sada spreman za rad sa videom.

(2 monitora ili monitor i TV)

Videli ste da sam u preporukama za konfiguraciju naveo da je jako dobro da imate istovremeno priključena dva monitora ili monitor i TV. Ovo je zgodno jer u slučaju da imate priključena dva monitora imate veoma proširenu vremensku liniju (time line) a i možete da rasporedite palete sa efektima i klipovima koje koristite. U slučaju da imate monitor i TV (ili PAL monitor što je naravno mnogo skuplje rešenje) to vam daje mogućnost da stalno vidite rezultat rada na TV-u i na taj način imate direktnu kontrolu na materijalu na kom radite. Danas postoje dve vrlo dominante firme za proizvodnju grafičkih kartica. To su nVidia i ATI. Obe firme danas proizvode kartice koje imaju bar dva izlaza. Posle 2005. godine obično su oba monitorska izlaza DVI tipa a pored njih postoji i jedan S-VHS izlaz za TV.

Prvo morate da izvršite fizičko povezivanje između grafičke kartice i primarnog monitora (onog na kom vidite operativni sistem) a zatim i povezivanje između grafičke kartice i njenog S-VHS (ili kompozitnog) izlaza sa TV-om. Kada ste izvršili fizičko povezivanje ostaje da podesite drajver grafičke kartice. Tu postoje razlike pa ću posebno da objasnim za ATI a posebno za nVidia-u.

U slučaju ATI kartice:

Desnim dugmetom kliknete bilo gde na praznu površinu desktopa i izaberete:

• Properties -Settins – Advanced
  
  
   
• dobićete paletu sa raznim podešavanjima za ATI karticu, izaberite Displays
  
  
   
• Uključite „power“ dugme kod polja na kom piše TV (time omogućujete da se slika pojavi na TV-u)
• U slučaju da želite da na TV-u radite kontrolu vašeg rada na videu (a želite) treba da uključite i desno plavo dugmence
• U polju koje se zove „Scheme“ upišite kako želite da se zove ova konfiguracija monitora (ja je zovem Dual-Theater)
• Kliknite na dugme Save da biste snimili podešavanja
• Kliknite na dugme Apply da bi podešavanja postala aktivna
• Kliknite na polje „Overlay“
  
  
   
• Izaberite Theater mode i Full screen video – time ste omogućili da na tv ekranu vidite samo video (koji će biti preko celog ekrana TV-a )na kome radite i to bez paleta, toolbar-ova i ostalih pratećih alata
• kliknite na dugme OK i to je to

Sada kada budete radili u nekom NLE programu (Edius, Premiere) na TV-u će se videti samo video.


Kako napraviti konfiguraciju za rad sa 3 video izlaza (2 monitora i TV)

Čemu sad 3 video izlaza? Jednostavno imaćete dugačak time line i istovremenu kontrolu videa na TV-u. Fizičko povezivanje sada se malo razlikuje. Morate da posedujete grafičku karticu koja ima 2 grafička izlaza. Starije kartice će imati jedan RGB i jedan DVI izlaz a novije će imati 2 DVI izlaza. Oba izlaza treba da spojite sa kompjuterskim monitorima. Monitori mogu biti sa klasičnim katodnim cevima ali ovo nije baš najpraktičnije rešenje jer su plastični okviri prilično debeli. Mnogo je bolje koristiti dva identična LCD monitora sa tankim okvirima. Kada ovakva dva monitora stavite jedan pored drugog dobijete veoma široku površinu za rad a krajevi monitora koji se dodiruju skoro da i ne smetaju zbog tankih okvira. Da bi isvršili spajanje i sa TV-om potreban nam je i DV uređaj koji ima kompozitni ili S-VHS video izlaz. Računar i DV uređaj spojimo pomoću firewire kabla. DV uređaj i TV spojimo pomoću S-VHS ili kompozitnog kabla.

U slučaju ATI kartice:

Desnim dugmetom kliknete bilo gde na praznu površinu desktopa i izaberete:

• Properties -Settings
  
  
   
• Za razliku od prethodnog slučaja sada treba da u delu gde su prikazani monitori izaberemo monitor koji je označen sa brojem 2 i da kliknemo na polje – Extend my Winows desktop onto this monitor. Na ovaj način smo dobili mnogo širu površinu radnu povšinu. Ovo je naračito pogodno za rad u u digitalnoj nelinearnoj montaži odnosno programima kao što su Canopus Edius ili Adobe Premiere.
  
  

Podešavanje vezano za prikaz videa na TV vrši se pomoću podešavanja u samim programima, ali su po “default-u” (uobičajena početna podešavanja) postavljena tako kako nama odgovara tj. video se vidi na TV-u bez ikakvih dodatnih podešavanja.

(za ovaj pojam odomaćili su se i strani izrazi “grebovanje” i “kepčuring” videa)

Znam da je naslov malo čudno sročen, ali to je tako kada treba da napišete knjigu koju čitaju i profesionalci sa usvojenom terminologijom ali i totalni početnici. Postoje tri bitno različita metoda unosa koji se razlikuju po prirodi zapisa koji treba da se unese. Pogađate da se radi o:

• analognom videu
• digitalnom videu
• video koji “nastaje na desktopu” računara

Analogni video signal dolazi sa starijih uređaja kao što su VHS video rekorderi ili u profesionalnoj tehnici BETA SP rekorderi. Ovakav signal zahteva da posedujemo neku karticu koja je kadra da ga “uhvati” tj. prebaci u digitalni oblik a zatim da ga snimi na hard disk kao fajl. Kod analognih uređaja karakteristična je velika raznolikost po pitanju kvaliteta digitalizacije. U principu važi pravilo “koliko para toliko i muzike”. Ukoliko više puta izvršimo pretvaranje analognog u digitalni pa opet u analogni oblik, video materijal će doživeti veliku degradaciju u kvalitetu.

Zbog različitih sredstava koja služe da bi se signal digitalizovao možemo podeliti “digitalizatore” na sledeće grupe:

• TV tjunere
• Grafičke kartice sa VIVO mogućnostima
• Posvećene kartice (ili uređaji) koje služe za digitalizaciju (AD-DA video konvertori)
• Kartice koje imaju mogućnost unosa analognog signala ali i poseduju i napredne funkcije koje se koriste u montaži
• Samostalne uređaje (stand allone) koji služe za digitalizaciju

Ovi uređaji se razlikuju po ceni, podržanom software-u, isporučenom software-u, kvalitetu i mogućnostima.

Odmah da napomenem da se ovaj postupak može izvesti na jako puno načina. Razlike potiču od hardvera koji posedujemo a to onda utiče i na software koji koristimo. Ovde ću predstaviti najopštiji način koji će uglavnom moći da se koristi sa svim uređajima koji ne spadaju u profesionalnu klasu. Profesionalni uređaji uglavnom imaju i specijalne procedure direktno vezane za svoj hardver. Za ovaj recept potrebno je da imate instaliran program VirtualDub i da imate neki hardver koji može da “unese” video signal u računar.

1. Startujete Virtual Dub
2. File – Capture Avi (Conected to capture device: Pinnacle WDM (Direct Show)
3. File – Set capture file - (ili F2 sa tastature) – upišete pod kojim imenom želite da se zove fajl koji snimate
4. Video – Preview
5. Video – Preview acceleration – Both Fields
6. Capture Pin – Video format – Pal B, Frame rate – 25 FPS, Color Space/ Compression - RGB24, Output Size - 720x576
7. Video - Compression ( C sa tastature) – za odličan kvalitet (a najbolji odnos kvalitet / zauzeće prostora na hard disku) izaberite neki AVI DV kodek. U mom slučaju to je Pinnacle DV.
8. Audio – Enable Audio Capture – treba da je štriklirano ako želite da “uhvatite” i zvuk.
9. Audi – Compression – U zavisnosti gde ćete dalje obrađivati dobijeni fajl možete da birate i audio kompresiju. Ubedljivo ćete najmanje problema imati ako izaberete opciju - No compression (PCM) ali tako ćete zauzeti i najviše mesta na disku.
10. Audio – Audio Input – pomoću ove opcije izaberete šta je vaš izvor zvuka a uglavnom će to biti – Line In
    
    
     
11. Snimanje prekidate pomoću tastera „Esc“

Ovako dobijeni fajl se po formatu ne razlikuje od fajla koji biste dobili sa digitalnog izvora video signala.

TV kartice su kartice koje se instaliraju unutar računara, mada ima i eksternih varijanti. Cene se kreću od 30€ pa do 120€. Radi komfora obično se uz njih isporučuje i daljinski upravljač.
Prilikom kupovine ovakvih kartica obično se dobijaju i aplikacije koje služe za praćenje TV programa ali i (što je nama zanimljivije) aplikacije koje služe za “grebovanje” videa sa anlognih ulaza. Ovakve kartice uobičajeno imaju RF (antenski), kompozitni (činč) i Y/C (S-VHS) ulaz. Kada ih kupujete sa željom da ih koristite kao digitalizatore analognog videa morate imati par stvari na umu. Kartica treba da ima na sebi ugrađen čip koji joj omogućava hardversko kompresovanje u realnom vremenu u formatu MPEG-2. Ovo je veoma bitno jer drugi načini kompresovanja su onda softverski i onda ste uglavnom prepušteni sami sebi jer ćete morati da pronađete neki kodek koji će raditi dobro sa vašom karticom a da ne zauzima nerealne resurse računara po pitanju zauzetosti procesora i zauzeća hard diska. Sve u svemu ukoliko kartica nema takav čip nemojte je ni kupovati. Takođe treba da pripazite na različite verzije jedne te iste kartice. Dobar primer je recimo Pinnacle-ova kartica koja se u punoj verziji prodaje pod imenom Pinnacle PC TV PRO a slabija verzija u pod imenom Pinnacle PC TV. Iako deluje da je razlika samo u odsustvu radio tjunera postoji i ogromna razlika jer se uz PRO verziju automatski dobija i softver koji omogućava snimanje videa (i audia) u formatu MPEG-2. U oslabljenoj verziji tu funkciju treba otključavati a ni onda iz nekog nepoznatog razloga ne mora (ali i može) da radi ispravno jer dolazi do asinhroniteta između zvuka i slike.
Dakle itekako važi zakon o “održanju odnosa para i muzike”. Ako ste kupili skuplju karticu verovatno će i raditi bolje. Trenutno na našem tržištu vlada šarenilo ponude pa možete da se odlučite za neku od sledećih kartica:

• Leadtec - TV 2000 XP EXPERT
• K WORLD - VS-LTV7131RF
• MSI - [email protected] PLUS
• Pinnacle PC TV

Veliki broj ljudi želi da koristi računar opremenjem TV karticom kao PVR. PVR je engleska skraćenica za Personal Video Rekorder odnosno to je praktički kompjuter oprememljen namenskim software-om koji zamenjuje naš stari dobri VHS rekorder. Bilo kakav materijal koji treba da digitalizujemo a da se on kasnije ne koristi za neku montažu koja ima visoke kvalitativne zahteve najjednostavnije je da grebujemo direktno u MPEG-2 format. Na žalost ovde ne mogu da dam jednostavan i jednoznačan savet. Za direktno „grebovanje“ u MPEG-2 formatu dosta zavisi od hardver-a koji posedujete. Najlakše je naravno ako imate karticu koja se isporučuje i sa pratećim software-om koji ima takvu opciju. Skoro svi proizvođači TV kartica u paketu sa karticom isporučuje i neki PVR software. Recimo, sada ipak prevaziđena TV tuner kartica Pinnacle PC TV dolazi sa aplikacijom pod nazivom PCTV Vision. Ovo parče software-a omogućava da karticu koristite kao pravi MPEG-2 video rekorder.



Ovaj software daje mogućnost da birate sve bitne video i audio parametre: kompresiju, bitrate i rezoluciju. Ovakav program je zlata vredan jer je u njemu integrisan i MPEG-2 kodek. Zašto to napominjem? Iako postoji jako puno dobrih a besplatnih programa za razne namene, ipak nema besplatnog MPEG-2 enkodera koji radi u realnom vremenu. Kada kupujete karticu za digitalizaciju videa obavezno vodite računa da uz karticu dobijete i kvalitetan software koji ima MPEG-2 enkoder u realnom vremenu. Ova mogućnost je izuzetno bitna ako želite da računar koristite kao video rekorder, međutim morate da znate da je digitalizacija videa u nekom od kvalitetnih AVI kodeka a zatim kompresija u MPEG-2 mnogo bolje rešenje po pitanju kvaliteta. Mana „grebovanja“ u AVI a zatim kompresovanje u MPEG-2 je veliko zauzeće prostora na hard disku a zatim i vreme potrebno da se izvrši kompresovanje.

Napomena!

Zbog licencnih prava skoro da je nemoguće naći besplatan MPEG-2 enkoder u realnom vremenu. Ipak da znate da postoji i MPEG-2 enkoder koji je napisan kao kodek koji se integriše u Winows operativni sistem. Ovaj kodek se zove YMPEG i svojim ranijim danima (do verzije 0.64) bio je besplatan. Trenutno aktuelna verzija je 3.3 i košta 30$. Na pratećem DVD-u ćete pronaći čak i staru besplatnu verziju ovog kodeka. Nova verzija je ipak dosta bolje od ove besplatne i to uglavnom po pitanju vizuelnog kvaliteta dobijenog fajla.

Za one koji se ne boje da eksperimentišu evo i vrlo retkog mesta na internetu odakle možete da „skinite“ i besplatnu (staru) verziju YMPEG-a:
http://www.codec-download.com/modules.php?name=Downloads&d_op=getit&lid=405

Postoje i specijalne kartice koje isključivo služe za „grebovanje“ videa direktno u MPEG -2 format.

Grafičke kartice sa VIVO (skraćenica Video IN Video Out) mogućnostima znači da ne samo da mogu da izbace analogni PAL video signal na TV nego i da isti takav signal prime, obrade i po potrebe “dovedu” do snimanja na hard disk. Najznačajniji predstavnik ovakvih kartica je čuvena familija ATI - All in Wonder sa odličnim mogućnostima unosa videa.

Ovakvi uređaji su dugo bili u senci ostalih rešenja za digitalizaciju. Najbitniji predstavnik ovih uređaja je Canopusova serija ADVC sa modelima 50, 55 i 100, 110. Cene ovih uređaja su od 250 do 400€. Sve ove kartice posao obavljaju izuzetno dobro. Video “uhvaćen” pomoću njih je odličnog kvaliteta u AVI DV formatu.